Donacijama možemo da napravimo razliku

NAPOMENA: Ovo je stariji članak. Objavljen je u LiBRE! magazinu u 16. broju. Članak prenosim u cjelosti kao takav bez ikakvih izmjena. Ukoliko vas zanimaju članci na ovu temu svakako preporučujem da prelistate LiBRE! arhivu.

Mi smo kao ljudska rasa dosad napravili velike korake – u pogrešnom smeru. Da, napravili smo računare, internet, otišli na mjesec, izlečili poneku bolest… Imamo mi tih nekoliko dobrih stvari koje smo napravili i uradili. A sa druge strane? Nuklearne, hidrogene i druge vrste bombi, terorizam, svaki pedalj zemlje je pod nečijim vlasništvom, svaki komad prirode je pod nečijim vlasništvom, ropstvo (i ono staromodno i ovo novo u 21. veku kada jednostavno cele dane radiš za nečiji drugi profit i jedva preživljavaš), dečja pornografija i tako dalje. Prisvojili smo sebi čitav svet jednostavno. Iako živimo sa ogromnim brojem drugih životinjskih i biljnih vrsta, nema tog dijela zemlje koji nije u vlasništvu ili neke osobe, ili neke korporacije, ili neke države. Čak smo i Antarktik uspjeli podijeliti među sobom onoliko koliko ga možemo iskoristiti – za ostatak naravno nikoga nije briga (svejedno će se istopiti u skorijoj budućnosti).

Moram priznati da je ovo fascinirajuće. Dobili smo čitavu jednu planetu (zapravo ukrali od svih drugih biljnih i životinjskih vrsta, ali nećemo u detalje) da se množimo, gradimo, rušimo, iskorišćavamo… a jedina stvar koja je u 2013. još uvijek slobodna jeste nešto što smo sami napravili – internet. Zašto je tako? Pa odgovor je dosta jednostavan, zato što ne pripada nikome i zato što je odavno prešao tu granicu kada može da bude pod nečijom kontrolom. Svako ima pravo da radi šta hoće i kad hoće na njemu, niko ga ne kontroliše, niko korisniku ništa ne brani da posećuje, niko mu neće pokucati na vrata zbog nekoliko klikova… dobro, to je bilo prije nekoliko godina, i zanimljivo je koliko se toga promjenilo u pet do deset godina.

U kakvom stanju je internet danas? Pa dobro, još uvek je on na neki način slobodno mjesto, ali je na dobrom putu da i on postane nečije vlasništvo. Imamo na jednoj strani ljude koji su obični korisnici i koji rade sasvim obične radnje za današnje vreme na njemu: pričaju sa prijateljima, skidaju muziku, gledaju filmove, čitaju vesti i to je manje više to. Daleko od toga da ne postoje ljudi koji rade još mnogo više od ovoga na internetu, ali su takvi ljudi ipak manjina. Sa druge strane… pa sa druge strane stoje vlade (pre svega Američka, ali ne zaostaje za njom ni vlada Velike Britanije, Nemačke i Holandije), Holivud, Silikonska dolina i svako drugi koji očekuje da će ostvariti profit od nečega što je ništa drugo nego pravilno poredan zbir nula i jedinica. Takva računica jednostavno nije moguća bez potpune kontrole. Nule i jedinice se lako kopiraju u tom istom redosledu i imamo kopiju tog istog proizvoda koji možemo proslediti dalje, nešto što se ne može sa recimo hranom, pićem, računarima… Dakle očekivati da se zaradi nešto prodavanjem jednog istog zbira nula i jedinica različitim korisnicima koji sami mogu sa tim zbirom da rade kakve god radnje požele (uključujući i kopiranje) jeste sasvim nerealno za očekivati i jednostavno nemoguće za ostvariti. Zato smo došli u vreme kada imamo DMCA tužbe svakodnevno i kada Google i Microsoft uklanjaju milione rezultata pretraga zato što krše autorska prava, a neke od tih cenzura su čak i protiv programa sa otvorenim kodom.

Rešenje?

Umesto da forsiramo ovakve načine za poslovanje, potrebno je napraviti mnogo jednostavnije rešenje za naplaćivanje: donacije. Sa jedne strane bi tada imali korporacije koje bi zapošljavale programere da naprave što bolji proizvod da bi korisnici baš njega koristili, a taj proizvod im se mora dosta svideti da bi mu donirali nešto (dakle mora biti ispravan, bez bug-ova, brz, pouzdan, grafički lep i da odradi posao kako treba). Sa druge strane bismo imali obične korisnike koji mogu da pristupaju svemu što požele, a to ne smatram pogubnim za proizvođače. Još nisam upoznao osobu koja ne bi pogledala neki film u kinu umesto na laptopu. Još nisam upoznao osobu koja bi se bunila da poseti koncert autora za koga je čuo preko interneta i svidela mu se. Još nisam upoznao ni osobu koja ne bi platila određenu količinu novca autoru da dobije čvrstu kopiju onoga što mu proizvođač nudi (tipa neki program, film ili muziku na CD-u ili USB-u). Dakle imamo alternativan način zarade i u primeni je u dosta manjih firmi u današnje vreme.

Šta bismo sve dobili time?

Kao prov kvalitetnije proizvode i proizvođače te zadovoljnije korisnike. Dobili bi novu kreativnu radnu snagu jer bi sigurno postojao neko od nas ko bi pokušao da bude deo u snimanju nekog filma ili bi pokušao da snimi pesmu kada bi jednostavno mogao da dobije program preko kojeg bi mogao to da uradi, a da ne mora da plati za takav program nekoliko stotina ili čak i nekoliko hiljada dolara. Naučna dostignuća bi bila mnogo veća kada bi svi naučnici mogli da imaju sve informacije koje im trebaju na raspolaganju dvadeset četiri sata u danu svakog dana. Verovatno ne bi napredovala isključivo jedna firma ili isključivo jedna država – čitava ljudska zajednica bi napredovala, ovaj put u pravom smeru.

Šta bismo izgubili?

U početku bi verovatno bio manji profit kada bi se više ljudi okrenulo ovom načinu zarade, međutim ako bi privukli više ljudi i napravili kvalitetan proizvod, ne vidim razlog zašto se za taj proizvod ne bi donirala velika količina novca. Dakle, u početku bi takve firme izgubile deo svog novca. Ali moramo se zapitati šta je postao novac u današnje vrijeme? Ništa drugo nego još jedan zbir pravilno poslaganih nula i jedinica.

Šta mogu ja kao pojedinac da uradim?

Ovaj korak jeste vrlo jednostavan, ali smo u takvom vremenu kada bi taj jedan ispravan korak danas doneo mnogo lepše sutra kada je tehnologija u pitanju – doniraj. Mnogo ljudi jednostavno nije svesno da za skoro svaki program postoji neka besplatna alternativa. Možda nije bolja ili brža ili grafički privlačnija od drugih komercijalnih proizvoda, ali ne smeš da zaboraviš da su ti proizvodi lošiji samo zato što njegovi autori nisu u dovoljnoj meri podržani od strane običnog korisnika. Dakle, umesto da platiš 150 dolara na neki XYZ program će ti služiti za određeni posao kao što si imao u planu, doniraj 100 dolara nekom ZYX programu koji ima slične mogućnosti i možda je za stepenicu niži od tog komercijalnog. Na taj način ćeš dobiti program sa kojim ćeš se morati verovatno malo potruditi i napraviti tri klika umesto dva, ali daćeš svoju podršku nekim dobrim programerima koji su se potrudili da ti pruže tu tehnologiju i još će ti ostati 50 dolara u džepu. Kada bi dobar deo nas tako postupao, imali bi neviđene koristi, i kao pojedinci, i kao zajednica, a komercijalni programi bi postepeno mogli nestaju u potpunosti, muzika bi se sve više davala besplatno, a možda bismo tokom naših života doživeli i da možemo da gledamo neke filmove bez straha da nam policija zbog toga pokuca na vrata. Dakle sve što je potrebno je napraviti jedan korak u suprotnom smeru od onoga na koji smo navikli.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s